Serija života i epizodni glumci u njemu

Свима нама се десило да погрешимо. Неко на грешку гледа више, неко мање драматично али сви, дефинитивно, имамо јаке емоције када видимо да смо урадили нешто што се коси са нашим схватањима. Оно што је јако ретко је да на грешку неко гледа са позитивним емоцијама. Јесте несхватљиво, али је корисно. Зашто? Па управо због тога што то што се десило не можемо да променимо и уместо да тражимо изговоре за наше поступке, боље је прихватити ствари какве јесу и извући из тога нешто позитивно. Нпр. јуче сам се посвађала са сестром, рекла сам јој нешто што не би требало, она је целог дана била тужна и повређена, а ситуација у кући је била напета. Уместо да размишљамо о томе зашто смо то рекли, шта нам је било и молили све овоземаљске силе да врете време уназад, можемо научити да убудуће пре него што нешто кажемо, избројимо до 10, па да онда видимо како нама самима та реченица звучи. На грешкама се учи, а не мучи. Али на својим, никако на туђим. Сви смо ми различити и другачије гледамо на исте ствари. Не значи да ако једна ствар није за неку одређену особу, да није ни за кога. У томе и јесте основни проблем. Превише слушамо друге, а не себе. Сестра моје најбоље другарице је уписала архитектуру. Мучила се три године, није успела да заврши ни прву годину и напустила. Када је моја другарица требала да упише факултет, желела је исто. Међутим, родитељи, пријатељи, сви су били против тога: „Знаш да је твоја сестра надрљала, ни за шта трошила време и новац, намучила се и опет ништа...“ А да су је само тако вешто убеђивали да може, да су је подржали, вероватно не би морала да се бори против свих и да их убеди је то оно што она стварно жели. И успела је, завршила је факултет у року, а сада живи и ради у Београду. Дакле, сви смо различити, свима нешто друго лежи. И зато не дозвољавајте да вам неко каже да учите на његовим грешкама, јер су нечије грешке за неког другог погодак. Исто је и са људима, неки се слажу, неки не. Зато се никада не стидите својих пријатеља, ма колико они у неком другом друштву били непожењни. Грешка као грешка не треба да постоји, већ само искуство и подстицај да учите нешто ново. Све што у животу радите јесте оно што ви желите. Од сваког поступка нешто очекујете и када се очекивања и сам исход не слажу, нема разлога за даљим мучењем. Много је горе када се кајете због нечега што нисте учинили, јер се питате да ли би све то било много боље да сте урадили то што сте хтели. Овако бар знате, покушала сам, није успело, идем даље и више нећу покушавати то на тај начин. Дајте шансу свему ако вас осећаји воде тамо. И не кривите себе. Кривица ствара осећај немоћи, а то свакако не желите. Извуците поуку, јер никад се ништа не дешава без разлога. Научите да подржите себе у свкаком тренутку!

Када неко каже ону легендарну реченицу „Ја не знам шта хоћу, али знам шта нећу“ просто ме натера да се замислим да ли би такве особе могле да се запитају због чега не знају шта хоће. Признајем, и ја сам била тог схватања и често сам се крила иза ове реченице док ми се у животу нису издешавале ствари због којим сам једном морала да одбацим ту „тезу“... На пример, довела сам себе у ситуацију да стално говорим „ово нећу, ово нећу, ово нећу... “ да на крају испадне да ја ништа нећу и да се у животу водим негативним ставом...Постала сам скептик, који унапред зна да неће, а да чак и не проба... Пре пар година, договарала сам се са друштвом да идем на море. Нико од нас још увек није имао свој ауто, тако да смо морали да идемо аутобусом. Међутим, друг је имао идеју да идемо возом, јер је удобније и опуштеније путовање. Не знам зашто, али мене су возови одувек плашили. Прва сам скочила и рекла „Ја то нећу, не волим да се возим возом!“, „Да ли си се икада возила возом?“, „Нисам и нећу!“. Нисам имала други аргумент сем „Нећу!“. Наравно да су ме наговорили да пробам и наравно да је путовање било нешто дуже, али доста пријатније. То је једна од баналних ситуација која те натера да, ствари за које мислиш да си сигуран да нећеш,   ипак се испоставе да су добре. Све док год стављамо акценат на ствари које нећемо, увек ћемо себе украћивати неког новог искуства. Чак и ако човек погреши, и то је ново искуство. На грешку треба гледати као на лекцију и не дозвољавати да нам грешке креирају срећу, јер онда то неће бити срећа. Како ћеш научити оно што је исправно, ако некад не урадиш оно што није? Ако смо већ решили шта нећемо, како то да не знамо шта хоћемо. Када одемо у ресторан, знамо шта нећемо да једемо, а знамо шта хоћемо. Како онда у животу знамо све шта нећемо, а не знамо шта хоћемо? Мислим да сви у животу знају шта хоће, само их нешто спречава да то остваре или их је просто срамота да о томе причају, или се плаше осуда са стране. Увек постоји фактор који  те наше планове ремети и ретки су људи који иду преко свега и свачега да остваре свој циљ, не осврћући се. Онда кажемо „Благо њој, њему...Свака част како је успела поред свега!“, а ако би смо само мало били као они, можда би смо били они о којима се прича. Сада се запитајте у себи, да ли стварно не знате шта хоћете или само кријете своје циљеве зарад  других?

Primila sam poruku od izvesne osobe da su moji tekstovi jako loši i da više nikad ne treba da pišem, i još vazdan dan nekih gluposti i jasnih uvreda. Prvo, drago mi je da bilo ko čita ovo što ja pišem i što se, iako vidi da je prvi loš, potrudi da sve iščita. Drugo, dopada mi se kada vidim negativnu kritiku na ove svoje pisanije, jer to znači da se neko udubio da rastumači ono što sam pokušala da kažem tekstom i mislim da je jako korisno razmenjivati iskustva sa ljudima koje ne poznajemo, baš zato što su oni najrealniji. Ono što želim da naglasim jeste da ja nisam pisac i da ne smatram da sam talentovana, već pišem jer me to opušta, a delim sa svima vama jer želim da se družimo, a ne da napadamo jedni druge i tražimo greške. Treba praviti razliku između dobronamernog i zlonamernog komentara. Moji pogledi na svet možda jesu nezreli, ali svakako to nije za osudu. Cilj mi je pre svega bio, da vas zabavim i opustim, a ne da nekog uvredim, a ako se, ipak, na neki način pronađete u svemu ovome, mislite pozitivno - eto, našao se neko ko će da se bavi vama. Pozdrav za sve! J

U nekoliko časopisa pročitala sam članke na temu “Kako zadržati muškarca za sebe i opčiniti ga u potpunosti”, “Kako da znate da li vas stvarno voli ili se samo folira” i slično. Stvarno ne znam zašto ljudi komplikuju stvari, ispravljaju” krive drine” i bave se raznoraznim glupostima , kad tamo sve lepo piše. Objašnjeno je, uglavnom, po stavkama, po svim simptomima i “lekovima” za ublažavanje simptoma. Zašto se mučiti i upoznavati svog partnera kada su sve veze iste, svi imaju iste potrebe i svi isto razmišljaju. Zašto izmišljati nove načine osvajanja, kad u desetak koraka svog muškarca možete da “naterate” da vas obožava,voli, pazi… Uostalom, ko bolje razume sve tvoje ideje, stavove, želje I tvoju vezu od nekog ko prima platu da preradi tektove iz stranih izdanja i da ih objavi u domaćim. Eksperti za veze preporučuju da radite po tom redu i sve će biti kako treba, a da ne pominjem da, ako iskočite iz koloseka i uradite nešto po sopstvenom nahođenju, sledi verovatna opcija da će neka druga devojka tvog dragog da “ščepa” koristeći date savete. I ne zaboravite, ako ste kojim slučajem kupili časopis, tj. niste pročitali na netu, setite se da ste vi to platili. Biće prava “greota” dati novac, a ne iskoristiti kupljenu stvar u prave svrhe. Evo jednog primera koji me je baš, onako, dirnuo: “Ako on insistira da izađe sa svojim društvom, a vas nije pozvao da im se pridružite,to znači da tu nešto ne štima, jer čim vas ne želi u blizini,verovatno ima neke druge planove u koje vi niste uključeni. Čim vas polako izbacuje iz svakodnevnog života, vreme je da se zapitate. Ovo je siguran znak da planira da vezu privede kraju,ali ne zna kako to da kaže!” Zato, drage devojke, budite brze i ostavite vi njih. Svašta, on kao hoće da izađe sa drugarima, a u stvari ide da snima porno film. I to bez vas! Nečuveno! Dakle,sakrio je tu činjenicu da želi da se posveti pornografiji. Znamo svi da je poverenje ključno u vezi i kada se taj sistem poruši, onda kreće za njim sve polako da se obrušava. Pitate se zbog čega sam ja iščitavala te tekstove? Pa upravo zbog toga, poverenje u vezi mi je bilo poljuljano, a onda se čovek hvata za svaku slamku i traži odgovore svuda, samo ne tamo gde stvarno treba da potraži. Zar nije jednostavnije razgovarati o problemima sa partnerom, a ne prisećati se svakog njegovog pokreta i poteza i svrstavati u kategorije koje su date u članku. Zar nije lakše promisliti o svemu i svemu dati neki svoj sud, pa onda sesti i partneru predočiti sve dileme koje vas muče. Pretpostavljam da nije, ali jednom sve to mora da dođe na red. I onda se većina pita zbog čega se veže završavaju na ružan način. Pa, upravo zbog toga!Umesto da svoje nezadovoljstvo izrazite pravoj osobi, vi tražite spas u drugim stvarima i onda se tešite da će sve biti kako treba (da,da, evo kupio mi je cveće pre mesec dana, znači, umire za mnom), ako postupate po pravilima. Samo ste zaboravili da u vezi nema pravila, jer ako ih budete stvorili, onda pravite neku vrstu institucije gde svi imaju svoja zaduženja. Da ne dužim vise u svojim “mudrostima”, neki će shvatiti poentu onoga što sam htela da kažem, neki neće ni razmišljati o tome, a neki će, još uvek, pribegavati “proverenim” sredstvima koji se kupuju na trafici. U svakom slučaju, svi će naći neko privremeno rešenje.

Nedavno sam pročitala knjigu “Ponašaj se kao dama, razmišljaj kao muškarac”. Mogu da kažem da je jako primamljiv  naslov I da je jedna od najprodavanijih knjiga  u svetu upravo zbog toga. Dobro, knjiga jeste interesantna I postoje stvari koje su ispravno date, medjutim, interesuje me samo da li je knjiga skrojena na jednom, jedinstvenom iskustvu, tj.  piščevom ili se poslužio generalizacijom. Pri komentarisanju mojih radova jednom mi je neko rekao mi da ne smem da uopštavam stvari i ljude, jer smo svi jedinstveni na neki svoj način.  Knjiga je data vise kao priručnik ili, grubo rečeno, kao kodeks ponašanja žena prema muškarcima. Da li je namera pisca bila da ovom knjigom ukaže na ženske nedostatke u ponašanju ili da usmeri žene na to kako da postignu ponašanje koje muškarac želi? U knjizi nisam uočila ništa novo što nisam znala o muškarcica, sem da mi moramo da se korigujemo onako koko oni smatraju da je prihvatljivo. Saveti o tome kako vezati muškarca za sebe I uz sebe jesu delotvorni u neku ruku,ali ne za sve ljude. Kao što sam shvatila, svi smo različiti i svi svi imamo drugačije poglede na svet I shvatanja. Ne smatram muškarce ništa specifičnijim bićima, koja po potrebi mogu da budu univerzalna I da imaju iste kriterijume I potrebe. On deli muškarce na “prave”, tj. one koji se oduševljavaju ženama koje sve rade kao u knjizi I na one koji nisu pravi tj. oni koji ne vrednuju to što se žena tako ponaša. Ako se vratimo na činjenicu da svi ljudi imaju različite potrebe, onda dolazimo do zaključka da svi “pravi” muškarci imaju iste potrebe, Dakle, ukoliko hoću pravog muškarca treba da sledim dalja uputstva, sva sreća pa je knjiga prihvatljivog formata, tako da mogu da je nosim uvek sa sobom I da je koristim prilikom svakog upoznavanja kako bih zaključila da li je on “pravi”. Ideja pisca je odlična, međutim kompleksnost same teme ne dozvoljava ovakvo uopštavanje. Muškarci se, kao I žene, ponašaju na različite načine, različito reaguju na nadražaje iz okoline. Nekom je nešto prihvatljivo, a nekom drugom nije. Isto tako, sve zavisi od raspoloženja. Kao što mogu da vidim po sebi, u jednom trenutku moi se nešto strahovito dopada, dok me u drugom iritira do besvesti. I tako u krug. Kako sam mogla da zaključim iz priloženog, ciljna grupa čitalaca je bila žene koje su razvedene, a uz to još imaju I decu, tako da je veliki deo knjige (koja, uzgred, ima 185 str. zajedno sa naslovnom, sadržajem, zahvalnicama, signaturom…) posvećen tome kako ga upoznati sa svojom decom I kako opservirati njihovo upoznavanje. Nakon ovog zapažanja počinjem da shvatam zašto je napisan ovaj “kodeks” ponašanja. Razvedene gospođe (narodski-“raspuštenice”), treba da se hvataju za poslednju slamku I da rade sve kako je navedeno, da bi uspele opet da se udome, a da uz to jos mogu da povezu I “prikolice” (ovo zadnje ne važi za one bez dece). Samo mogu da zaključim da je pisac jedan isfrustrirani matorac, koji za života nije uspeo da pronađe ženu po njegovim merilima, jer da jeste, sedeo bi kući I gledao svoja posla, a ne bi pod stare dane davao kurseve privodjenja I zavođenja I ne bi na svakoj drugoj strani napominjao da ima savršenu ženu pored sebe. I ja uopšte nisam ukapirala koliko puta se ženio do sada I koja je ona po redu. Mada, koga to uopšte I zanima? Bitno je da smo mi platili tu knjigu. Žali Bože… J

Jednom prilikom sam zaratila sama sa sobom I dobar period sebe držala u zarobljeništvu. Znate na šta mislim?Naravno, uletela sam u vezu puna entuzijazma i borbe za opstanak, kao da  mi od toga zavisi život. Imala sam ludu sreću da nisam bila sama u tom svetu, nego je ćeliju do mene imala I moja drugarica… Eh kakve sreće, dok su svi srećno koristili svoju slobodu, nas dve smo zajedno prepričavale razloge zarobljeništva. E sad ozbiljno! Bile smo zaljubljene I satima smo uz čase vina prepričavale raznorazne situacije i gluposti I kikotale se kao dva metalno zaostala lika, a pored svega toga već smo odredile koliko ćemo dece imati i naravno, kako će se zvati (moralo je da bude onako kako mi kažemo, a muškarci samo mogu da se slože). Čak smo odredile I pol deteta! Sve smo mi to lepo isplanirale, samo nismo to da će obojica da nas šutnu. Ja ne znam zbog čega je mene ostavio, jednostavno je nakon 5 meseci veze prestao da se javlja, tako da je I dan danas to ostala misterija za mene. Što se nje tiča, ostavio ju je jer voli drugu, napominjem, osobu. Ja sam svog prežalila nakon nedelju dana sa po litar rozea svake večeri, ali ona nije odustajala. E ovde dolazimo do zapleta. Zajedno organizujemo detaljnu pretragu svih njegovih bivših devojaka. Izvori su bili raznorazni, a svi pokušaji da saznamo nešto o osobi za koju samo znamo da postoji, su bili bezuspešni. Počele smo da se pitamo da li ona uopšte postoji, a onda nam je iznenada palo na pamet, da on ni u jednom trenutku nije rekao da li je ta osoba muškog ili ženskog pola, već ju je oslovio samo kao “osoba”. Onda smo počele da se bavimo teorijom “Da nije gej?”. Medjutim, preduslovi za to nisu postojali, pa smo tu hipotezu odbacile. Onda je jednog dana došla  sa  teorijom koja je imala osnova, ali u nekom naučno fantastičnom  filmu. Kad nekog voliš u stanju si sve da uradis I da na svaki mogući način opravdaš neke njegove postupke. Iako iz mog ugla sve deluje kao jedno ogromno foliranje s njegove strane, ali naravno da ću I u ludilu da budem uz svoju drugaricu. Počele smo da se bavimo proučavanjem parapsihologije (u narodu poznato kao “vračanje”). Da ne dodje do zabune, nismo nista “dzarale”, nego je ona bila ubeđena da je neko bacio čini na njenog dragog. Stvarno, volim je puno, ali sa trenutne tačke gledišta ne mogu da verujem šta joj je palo na pamet. Valjda, iz želje da joj pomognem, a I zbog toga što je uverljuvo pričala tu priču I sama sam počela da verujem u to. Počele smo sa detaljnom pretragom svih simptoma opčinjenog čoveka I došle do zaključka da je pratpostavka vrlo moguća. Naravno do dana današnjeg nismo saznale da li je omađijan, jer smo ubrzo shvatile da smo valjda koliko toliko normalne da ne verujemo u to…Ja mislim da je samo iskompleksiran i željan pažnje.  I daaaa, pomirili su se! I još su zajedno! Ne znam iz kog razloga! Kraj!  

Kad sam prvi put ušla u stan sada već jednog od boljih drugova, pomislila sam da je tom objektu prvobitno bila namena da postane jedan dobro opremljen bordel. Crveni zidovi u kombinaciji sa ogromnim ogledalima i maksimalno prigušena svetla odavali su osećaj da se nalaziš u nekoj visokokotiranoj javnoj kući. Međutim, za moj ukus, preglasna muzika okorelih narodnjaka me je ipak ubedila da je to stan jednog običnog-neobičnog neženje. Volim što osoba poput njega postoji u mom životu. Od njega sam dosta toga mogla da naučim, kao, na primer, koliko muškarac ume da bude skot ukoliko to devojka zasluži...Mada, nisu baš sve one to zasluživale, ali sve su ispaštale, neka manje, neka više. Međutim, ono što je u svemu tome zanimljivo je da se on vodi mišlju da što si veći skot, devojke te sve više jure... To donekle i jeste tačno. Nama se ne može ugoditi. Ako je dobar, fin, pažljiv onda on nije ’’pravi’’ muškarac, a ako je ološ onda je to nama nekako slatko, ali odredjeno vreme, dok ne shvatimo da ni to bas nije prirodno. Ono što je jedini zaključak je da postoje devojke koje vole da budu povređene, jer mi ništa pametnije ne pada na pamet. Jedan njegov slučaj je devojka koja se sama sa sobom svadja, sama raskida i sama se miri i to sve u toku jedne večeri. Lete poruke različitog tipa, koje ako ja ne pročitam i odgovorim na njih, on će ih bez čitanja obrisati. E sad meni nije jasno to, koliko se devojka menja u odnosu sa muškarcem i u odnosu sa drugim ljudima. Čitajući njene poruke, pomislila sam da se radi o nekom blagomentalno zaostalom slučaju i vodila sam se time, sve dok je nisam upoznala. Na moje veliko iznenađenje, devojka je skroz u redu. Ragovor, šala - sa njom sve dolazi u obzir... Par sati provedenih sa njom proleteli su brzo i dan danas mi nije jasno koju transformaciju ona doživljava u komunikaciji sa njim.  Sad se samo pitam da li joj on pomuti mozak ili je ipak samo jedna dobro istrenirana ženska gluma? Te s toga, muškarci, čuvajte se! Ženama se ne može uvek verovati. Nekad samo rade neke stvari koje se vama sviđaju iz jednog prostog razloga – da vam zamažu oči...

Upravo mi je moja drugarica ispričala priču da ju je startovao neki super lik...Super na pogled, da se razumemo. Prišao joj u lokalnoj birtiji i raspitivao se o njoj primenjujući klasične fore tipa: ’’A gde si ti dosad bila?’’. Dečko je, inače,diplomirao na informatičkom fakultetu, radio je neko vreme u školi, a zatim je otišao na usavršavanje u Australiju... Jao, neeeee... Dobijam fobiju od njegovog savršenstava...Zaboravila sam da kažem da je zgodan i lep, što mi dalje daje asocijaciju na neku problematiku čije su razmere zabrinjavajuće. Nego,ona se nije primila na njegovu biografiju, već je unapred razmišljala sta mu drugo fali, jer, nemoguće da je toliko kvalitetan... Ona je to definisala kao ’’savršen,a u duši defektan’’, samo što još uvek nije uspela da pronađe njegov defekt. Apropo te priče, nisam mogla da se ne zapitam da l’ je opet sebi vratila etiketu lepka za budale. Oooo,kakve je sve prirodne fenomene pokušavala da izleči... Ih, od njih bi čak i vračare (pardon, parapsiholozi) digli ruke. Uvek se trudila da izigrava dobrotvora, kao i ja uostalom, i uvek smo jedna drugu nervirale zbog toga i međusobno kritikovale, ne shvatajući da radimo iste stvari. Vratimo se na priču mog budućeg-savršenog-defektnog zeta. Sad da sumiramo stvari, ona je lepak za budale, a on je savršen, onako odokativno i obraćajući posebnu pažnju na njegovu školsku biografiju. Ako je obrazovan, lep, zgodan, zanimljiv, inteligentan ostaje mi jedino ideja da proverimo da li nije gej. A sve više mislim da je neka boljka tog tipa u pitanju. Jer i ona i ja mislimo da se iza njegove mistične savršenosti krije neka skandalozna istina poput ove. A i realno, takav slučaj još uvek nismo dokumentovale i fali nam za arhivu nasih ludaka... U nastavku više o tome, cirkus tek sledi,jer sam ispustila to da kažem da je glavni zmijarnik te birtije bacio oko na njega, tj. carica svih zmijuljica, a on samo oko moje balerine... Dodatna misterija za nas dve, jer se do sada nijedan normalan nije pojavio...

Sad je vreme da ja popijem svoju kafu...Divnog li osecaja. Elem, cela priča današnjeg sveta vrti se oko medija... Svi žele da budu poznati, svi žele da budu...Da budu nešto što ni sami ne znaju šta je.Postavlja se pitanje,  kakav mi život uopšte živimo? U savremenom svetu, gde su mediji osnovni izvor informacija (knjige su zabranjene, verovatno jer se prilikom kontakta sa njima dobija neki smrtonosni virus), živimo onaj život koji nam mediji diktiraju... Skroz nesvesno mi postajemo robovi istih, slepo slušajući i radeći ono sto oni žele...Za mnoge ova tema je apstraktna, neki je neće ni shvatiti onako kako treba ili će je protumačiti na neki sebi svojstven način. Evo, da uzmemo primer estrade...To možemo predstaviti kao jednu mesavinu prostakluka, kiča i uspešnih ljudi u pokušaju. Da se razumemo, svi su oni u necemu uspešni, jer da nisu ne bi cela nacija pričala o njima i bavila se njima. Ljudi više ne žive svoje živote, nego živote drugih ljudi. Pitamo se zašto nam komšiluk vodi računa o životu više nego mi sami...E pa baš iz razloga što mediji ne reklamiraju rusku ili englesku književnost, već reklamiraju žutu štampu koja je prepuna prljavog veša aktuelnih ljudi. Pa koga, bre, to treba uopšte i da zanima? Da nam neko non stop podmeće priču o Ivi Andriću ili Milošu Crnjanskom, verovatno bi se zbog tog pritiska ljudi odlučili da pročitaju neku njihovu knjigu i da vide, bar iz radoznalosti, o čemu taj čovek piše... A verujem da bi više koristi od toga imali, nego od čitanja dnevnih novina koje se, blago rečeno, transformišu sve više i više u žutu štampu blažeg oblika. I posle se neko pita zbog čega je toliko nepismenih ljudi u našoj zemlji... Pa baš zato što svi misle da su pismeni i što su se opismenjavali ovim putem. A verujem da većina misli da je biti pismen isto što i znati pisati i čitati. Treba imati sposobnost da odabereš šta ćeš pročitati, a ne puniti možak informacijama koje, ne samo da nisu bitne, već su i suvišne za probleme koji vladaju u današnje vreme. I hoće li joj neko već jednom reći da Ana Karenjina uopšete nije pisac... Sta je onda ona čitala? Aha, taj komplet knjiga se verovatno zove ’’Tabula rasa’’, većina ce razimeti ovu frazu, a ko ne, potrudite se da saznate...

Odkad znam za sebe, uvek sam težila ka tome da se vise družim sa dečacima nego sa devojčicama. Često sam zbog toga dobijala epitet muškarače, ali nisam preterano brinula zbog toga. I dan danas imam vise drugova nego drugarica, a to je sad verovatno zbog toga jer se većina njih poudavala. No, opet ne brinem, usrećiću se valjda i ja uskoro. U vremenu provedenim sa svojim drugarima shvatam da je svima njima bio jedini cilj da izmenjaju što više devojaka. Jedno vreme to ih čak i opterećivalo, jer su se potajno uvek borili da prevaziđu jedan drugog i uopšte nisu brinuli oko toga kakve će sve ’’prmere’’ imati uz sbe. Bilo je bitno jedino da ih neko vidi. Često sam se saosećala sa tim devojkama, jer su se mnoge od njih iskreno zaljubljivale, ali isto tako i ostavljane nakon izvesnog vremena, koje je bilo i vise nego kratko. I dan da nas je tako… Iako su svi oni već donekle ‘’odrasli’’ ljudi, vode se sličnom politikom ali u malkice blažem obliku. Bezbroj puta sam pokušala da im objasnim da nije stvar u tome da osvoje što veći broj žena, da je to samo nešto spolja sto ih uzdiže, a da je suština u unutrašnjim stvarima. Muškarci ne razumeju da time nikako ne neguju sopstvene visoke zahteve, jer ako mogu da za sobom vuku svakojake devojke, onda je to oslikavanje njihove lične vrednosti. Oni time postaju tako jednostavni, imate li vi talenta za neke druge stvari, sem za prazne priče. Žalosno je to što je sve manje frajera koji umeju da ti zavrte pamet jednom rečenicom…Međutim, šta god rekla uvek ću biti ta koja je negativna I koja prezire muški rod. Nije tačno, ja ih samo navodim na onu našu staru da pravi ribar uvek vraća sitne ribice u vodu…

Znate da u mom srcu postoji poseban odeljak za momke koji smatraju da sam ja dobra devojka. Stvarno sam dobra, pa to nisam znala dok mi ti nisi rekao. A za šta sam dobra? Za izbegavanje...Hm...Vodim se mišlju da sebe kandidujem za nobelovu nagradu za mir...Cim sam toliko dobra, verovatno mogu da širim i mir po svetu...Volela bih da mi neko objasni tu otrcanu fazu pri svakom raskidu ’’Ti si dobra devojka,ali stvarno, međutim ja ne valjam!’’...Ti ne valjas?Pa ako ne valjas onda mi kaži zbog čega onda živiš svoj otrcani, nevaljali život? Zbog čega ne skončas već jednom i taman prestanes da unesrećuješ ljude oko sebe. Ne, dušo, nisi ti loš... Ti si samo slabić koji nema hrabrosti da sebi i drugima prizna da je opet pogrešio u svom izboru. Pa nijedna normalna devojka se još uvek nije ubila jer ju je momak ostavio...Sem, ako nisi izabrao neki patetičan slučaj,a ima ih poprilično...No, ne zaboravi, izbor je bio tvoj, a ne nekog sa strane... Pa tako, snosi posledice svog izbora. No, da se vratimo na temu dobre devojke. Ja sam dobra, već sam saznala, a to su uočili i ostali... Pa, ako sam toliko dobra, zašto me onda niko neće? O, Bože, ima li te? Tako dobra devojka, sa takvim preporukama od bivših, a opet sama... Eh, greote... I šta ću ja sad tako dobra da radim? Jel je neko video mog princa na konju, bez konja, na bilo kakvom prevoznom sredstvu...Ništa, a? Eeee, prošla su vremena dok sam ja plakala nad svojom sudbinom, a ukoliko opet to budem poželela da radim, otvoriću poseban blog tog tipa, pa mogu svi da mi se priključe. Odavno sam shvatila da moj život nije španska serija. On je zamršen i vise od toga, a i nema srećan kraj i odprilike znam ko su moji biološki roditelji... Samo još uvek maštam da mi dodje neka rođaka iz daleke egotične zemlje i kaže mi da sam bogata naslednica...Međutim i to je nemoguće, pa nisam toliko dobra da zaslužim taj dar, a i znam celo svoje porodično stablo i većina je u kreditima i finansijskoj krizi. I opet sam skrenula sa teme...Žalosno je to što devojke nikada neće shvatiti koliko su dobre. Da ne bih morala da se dokazujem iznova i iznova, potražiću sve svoje bivše i zahtevaću od njih da mi napiše pismenu preporuku... To je kao u poslu, dobar si radnik ali si trenutno višak, pa ćeš dobiti preporuke da se zaposliš na drugom mestu. Hvala na tome, da mi vi niste rekli, ne bih to znala. A ja sam baš sve vreme mislila da sam loš radnik, a trudiš se, mučiš, kopaš zemlju da uspes i opet dobije ono jedno jadno ’’Hvala na saradnji!’’... Isto je tako i kod ovih veza, samo, devojke, budite srećne! Bar ste saznale da ste dobre... 

Ponekad se pitam da li sve devojke imaju razvijen majčinski instinkt, pa stoga to pokušavaju da primene na svom muškarcu, obasipajući ga pažnjom i braneći ga od svega. Svi su oni jadni, izmučeni, razočarani, povređeni i ostavljeni, a mi ’’buduće’’ treba da krčimo put do njihovog srca svim mogućim sredstvima i da opet ispaštamo za grehe koje su napravile neke druge pre nas. Postavlja se pitanje ’’Ko je ovde lud?’’. Pa, mislim da nije niko...Muškarcu treba podrška, a žena svesno sebi navlači bedu na vrat i to ne prvi put...Verovatno je bilo slučajeva i pre njega, jer sam sigurna da je baš svaka žena posebno talentovana za taj vid aktivnosti. Ne, ja u ovom slučaju ne mogu da krivim muškarca... On samo traži ono što mu je potrebno, a žena mu to pruža bez rezerve...U čemu je onda zabluda? Zašto su svi nezahvalni skotovi i propalice koji ne cene ono što im se pruža? E, pa baš naprotiv... Cene oni to, ali centar za poštovanje tuđeg truda je, kod njih, smešten u modelu malog mozga koji se još smatra zakržljalim organom kod muškaraca i potrebno da ja prođe baš dosta vremena da bi registovao nešto i prihvatio ga. Da li ste primetili da muškarci boluju od sindroma zakasnelih emocija? Da, ja jesam...Oni ne shvataju šta neka osoba upravo čini zbog njih i neće shvatiti, sve dok one ne bude prestala to da čini. Tako je to kod svih ljudi,ali razlika je u tome što muškarci to ne umeju da istrpe i puste da prođe...Oni će se uvek sećati, sećati i samo sećati i tako gušiti svaki napor druge osobe da im priđe...I tako će uvek biti, čak i kad shvate da greše, opet će se sećati, samo ne biviše, već te osobe koja je uložila toliko napora da ih trgne iz monotone svakodnevice. Ali ta osoba je otišla... Shvatila je da tu ne pripada i da nikada neće zauzeti posebno mesto u srcu svog muškarca, već će samo služiti svrsi da upotpuni prazninu koju je napravila neka druga. A sada ona izlazi kao pobednik iz svega, ali pobednik čega? Ne, nije ona želala da on pati za njom, ona je samo želela da on sazna kako je kad ona više nije tu... I saznao je...Ali ni ona nije srećna... Ona će još dugo, dugo žaliti za vremenom koje je uzgubila, zbog truda koji je uložila i zbog situacije što je dozvolila da, po ko zna koji put, sebi navuče bedu na vrat...Ovog puta je definitivno tu disciplinu doktorirala...

I tako ti ja nakon raskida upoznam super dečka. Ustvari, znam ga odranije... On je drugar mog brata i bila sam strahovito zaljubljena u njega kad sam bila mala i naravno on me nije ni primećivao, štaviše čak se i ne seća mog postojanja. Međutim nakon par godina, ipak uočio je i tu čudnu pojavu da ja ipak postojim. Krene tu dopisivanje, situacija se dovodi do usijanja, ponašao se kao da sam jedina na svetu i svu pažnju je pridavao meni, dok se jednog dana nije opio do te mere da mi je priznao da mu se bivsa devojka (da napomenem, od pre tri godine) jos uvek mota po glavi i misli su mu rasejane. U tom trenutku, da sam mogla da gurnem ruku kroz telefon, verovatno bih ga zadavila, a ovaj blog pislala iz nekog zatvorskog internet centra (ako to uopšte postoji). Međutim, kako okolnosti nisu dozvoljavale, zločin je izostao. Hmmm... U ovakvim situacijama čovek treba da se zapita, da li je nekim osobama mozak ipak jedan vid luksuza. U razgovoru sa najboljom drugaricom, koja je sličnog mentalnog sklopa kao ja, doduse malo normalnija, shvatamo da treba da otvorimo nešto slično instituciji ’’Crveni krst’’, pa da svi iskompleksirani i isfrustrirani pripadnici muške vrste pohrle na lečenje svojih trauma, stvarajući na taj način drugima traume. Alo bre, pa i mi smo nečija deca... Elem, povodom mog najnovijeg slucaja, on je samo to hteo da mi kaže i ako mi je za utehu neće tu nista da bude...Kako on samo ume da uteši čoveka, pa mislim da mi više radosti u životu niko nije priuštio... Ostaje mi samo da sedim sama sa sobom i da se smejem slučajevima koji prolaze kroz moj život i da se smejem samoj sebi,jer, na kraju krajeva, sve sam to sama dozvolila u životu...A moj zgodan, lep, šarmanat muškarac je tu, sada pokušava da izvadi situaciju...Ali, neka ga još malo, valja se...

P.S. A možda i ova ideja sa ’’Crvenim krstom’’ i nije tako loša...Tragikomedija u najavi...

Ono što ja, ustvari, želim je da vam predočim kakav sam ja zaključak izvela nakon propasti još jedne moje veze u koju sam ulagala velike napore da opstane. Mislim da je ovo idealno mesto za to, jer nije komercijalnog tipa poput fejsa, koliko sam ja na brzinu mogla da vidim. Nadam se da ovde neće leteti komentari poput  ’’ne prosipaj mudrosti’’, a na kraju krajeva, zašto ih ne bih prosipala, ako za to imam talenta. Naravno, za poslednje se šalim, mislim da ne posedujem apsolutno nikakav talenat, no i bez toga, mislim da sam promasila epohu u kojoj živim bar što se tice ljubavne sfere života. Ono što se meni zaista desilo mozda nema srećan kraj, ali mislim da se ljubav definitivno ne dešava devojkama kao što sam ja, tj. devojkama koje grade svoje nade na nekim komplikovanim mrežama sanjarenja, koje, kad sve saberem, ni sama ne mogu da razumem. Jedina istina je da svi imaju probleme i možda je ta vizija savršenog muškarca u mojoj glavi moj najveći problem. I sad se i dalje pitam odkud mi uopšte ta ideja da savršen muškarac postoji...Izgleda da sam ja predugo šetala okolo sa duhom svog princa iz bajke, koji me je samo sprečavao u tome da prepoznam svet prilika koje su bile ispred mene. Na kraju, i moj bes prema bivšem dečku je izbledeo, možda mi je i on pružao ono što sam želela...Ali ja sam maštala, maštala...Ma svaka devojka ima pravo da mašta. Ja sam samo idealizovala svoju viziju ljubavi onako kako sam je sama zamišljala, dok nisam shvatila da savršenstvo ne postoji. I niko nema prava da me krivi zbog toga. Mislim da je ljubav za ljude koji su realni i dovoljno pametni da otvore svoja srca i umove i koji shvataju da prava veza jeste jeste krajnja fantazija. Ja još nisam bila u takvoj vezi, ali otresla sam sa sebe senku svog princa iz bajke i sada se trudim da pronadjem negde samu sebe. I iskreno se nadam da je ovo dobar početak...