Serija života i epizodni glumci u njemu

Nedavno sam pročitala knjigu “Ponašaj se kao dama, razmišljaj kao muškarac”. Mogu da kažem da je jako primamljiv  naslov I da je jedna od najprodavanijih knjiga  u svetu upravo zbog toga. Dobro, knjiga jeste interesantna I postoje stvari koje su ispravno date, medjutim, interesuje me samo da li je knjiga skrojena na jednom, jedinstvenom iskustvu, tj.  piščevom ili se poslužio generalizacijom. Pri komentarisanju mojih radova jednom mi je neko rekao mi da ne smem da uopštavam stvari i ljude, jer smo svi jedinstveni na neki svoj način.  Knjiga je data vise kao priručnik ili, grubo rečeno, kao kodeks ponašanja žena prema muškarcima. Da li je namera pisca bila da ovom knjigom ukaže na ženske nedostatke u ponašanju ili da usmeri žene na to kako da postignu ponašanje koje muškarac želi? U knjizi nisam uočila ništa novo što nisam znala o muškarcica, sem da mi moramo da se korigujemo onako koko oni smatraju da je prihvatljivo. Saveti o tome kako vezati muškarca za sebe I uz sebe jesu delotvorni u neku ruku,ali ne za sve ljude. Kao što sam shvatila, svi smo različiti i svi svi imamo drugačije poglede na svet I shvatanja. Ne smatram muškarce ništa specifičnijim bićima, koja po potrebi mogu da budu univerzalna I da imaju iste kriterijume I potrebe. On deli muškarce na “prave”, tj. one koji se oduševljavaju ženama koje sve rade kao u knjizi I na one koji nisu pravi tj. oni koji ne vrednuju to što se žena tako ponaša. Ako se vratimo na činjenicu da svi ljudi imaju različite potrebe, onda dolazimo do zaključka da svi “pravi” muškarci imaju iste potrebe, Dakle, ukoliko hoću pravog muškarca treba da sledim dalja uputstva, sva sreća pa je knjiga prihvatljivog formata, tako da mogu da je nosim uvek sa sobom I da je koristim prilikom svakog upoznavanja kako bih zaključila da li je on “pravi”. Ideja pisca je odlična, međutim kompleksnost same teme ne dozvoljava ovakvo uopštavanje. Muškarci se, kao I žene, ponašaju na različite načine, različito reaguju na nadražaje iz okoline. Nekom je nešto prihvatljivo, a nekom drugom nije. Isto tako, sve zavisi od raspoloženja. Kao što mogu da vidim po sebi, u jednom trenutku moi se nešto strahovito dopada, dok me u drugom iritira do besvesti. I tako u krug. Kako sam mogla da zaključim iz priloženog, ciljna grupa čitalaca je bila žene koje su razvedene, a uz to još imaju I decu, tako da je veliki deo knjige (koja, uzgred, ima 185 str. zajedno sa naslovnom, sadržajem, zahvalnicama, signaturom…) posvećen tome kako ga upoznati sa svojom decom I kako opservirati njihovo upoznavanje. Nakon ovog zapažanja počinjem da shvatam zašto je napisan ovaj “kodeks” ponašanja. Razvedene gospođe (narodski-“raspuštenice”), treba da se hvataju za poslednju slamku I da rade sve kako je navedeno, da bi uspele opet da se udome, a da uz to jos mogu da povezu I “prikolice” (ovo zadnje ne važi za one bez dece). Samo mogu da zaključim da je pisac jedan isfrustrirani matorac, koji za života nije uspeo da pronađe ženu po njegovim merilima, jer da jeste, sedeo bi kući I gledao svoja posla, a ne bi pod stare dane davao kurseve privodjenja I zavođenja I ne bi na svakoj drugoj strani napominjao da ima savršenu ženu pored sebe. I ja uopšte nisam ukapirala koliko puta se ženio do sada I koja je ona po redu. Mada, koga to uopšte I zanima? Bitno je da smo mi platili tu knjigu. Žali Bože… J