Знам ли шта хоћу?
Када неко каже ону легендарну реченицу „Ја не знам шта хоћу, али знам шта нећу“ просто ме натера да се замислим да ли би такве особе могле да се запитају због чега не знају шта хоће. Признајем, и ја сам била тог схватања и често сам се крила иза ове реченице док ми се у животу нису издешавале ствари због којим сам једном морала да одбацим ту „тезу“... На пример, довела сам себе у ситуацију да стално говорим „ово нећу, ово нећу, ово нећу... “ да на крају испадне да ја ништа нећу и да се у животу водим негативним ставом...Постала сам скептик, који унапред зна да неће, а да чак и не проба... Пре пар година, договарала сам се са друштвом да идем на море. Нико од нас још увек није имао свој ауто, тако да смо морали да идемо аутобусом. Међутим, друг је имао идеју да идемо возом, јер је удобније и опуштеније путовање. Не знам зашто, али мене су возови одувек плашили. Прва сам скочила и рекла „Ја то нећу, не волим да се возим возом!“, „Да ли си се икада возила возом?“, „Нисам и нећу!“. Нисам имала други аргумент сем „Нећу!“. Наравно да су ме наговорили да пробам и наравно да је путовање било нешто дуже, али доста пријатније. То је једна од баналних ситуација која те натера да, ствари за које мислиш да си сигуран да нећеш, ипак се испоставе да су добре. Све док год стављамо акценат на ствари које нећемо, увек ћемо себе украћивати неког новог искуства. Чак и ако човек погреши, и то је ново искуство. На грешку треба гледати као на лекцију и не дозвољавати да нам грешке креирају срећу, јер онда то неће бити срећа. Како ћеш научити оно што је исправно, ако некад не урадиш оно што није? Ако смо већ решили шта нећемо, како то да не знамо шта хоћемо. Када одемо у ресторан, знамо шта нећемо да једемо, а знамо шта хоћемо. Како онда у животу знамо све шта нећемо, а не знамо шта хоћемо? Мислим да сви у животу знају шта хоће, само их нешто спречава да то остваре или их је просто срамота да о томе причају, или се плаше осуда са стране. Увек постоји фактор који те наше планове ремети и ретки су људи који иду преко свега и свачега да остваре свој циљ, не осврћући се. Онда кажемо „Благо њој, њему...Свака част како је успела поред свега!“, а ако би смо само мало били као они, можда би смо били они о којима се прича. Сада се запитајте у себи, да ли стварно не знате шта хоћете или само кријете своје циљеве зарад других?
