Serija života i epizodni glumci u njemu

Sad je vreme da ja popijem svoju kafu...Divnog li osecaja. Elem, cela priča današnjeg sveta vrti se oko medija... Svi žele da budu poznati, svi žele da budu...Da budu nešto što ni sami ne znaju šta je.Postavlja se pitanje,  kakav mi život uopšte živimo? U savremenom svetu, gde su mediji osnovni izvor informacija (knjige su zabranjene, verovatno jer se prilikom kontakta sa njima dobija neki smrtonosni virus), živimo onaj život koji nam mediji diktiraju... Skroz nesvesno mi postajemo robovi istih, slepo slušajući i radeći ono sto oni žele...Za mnoge ova tema je apstraktna, neki je neće ni shvatiti onako kako treba ili će je protumačiti na neki sebi svojstven način. Evo, da uzmemo primer estrade...To možemo predstaviti kao jednu mesavinu prostakluka, kiča i uspešnih ljudi u pokušaju. Da se razumemo, svi su oni u necemu uspešni, jer da nisu ne bi cela nacija pričala o njima i bavila se njima. Ljudi više ne žive svoje živote, nego živote drugih ljudi. Pitamo se zašto nam komšiluk vodi računa o životu više nego mi sami...E pa baš iz razloga što mediji ne reklamiraju rusku ili englesku književnost, već reklamiraju žutu štampu koja je prepuna prljavog veša aktuelnih ljudi. Pa koga, bre, to treba uopšte i da zanima? Da nam neko non stop podmeće priču o Ivi Andriću ili Milošu Crnjanskom, verovatno bi se zbog tog pritiska ljudi odlučili da pročitaju neku njihovu knjigu i da vide, bar iz radoznalosti, o čemu taj čovek piše... A verujem da bi više koristi od toga imali, nego od čitanja dnevnih novina koje se, blago rečeno, transformišu sve više i više u žutu štampu blažeg oblika. I posle se neko pita zbog čega je toliko nepismenih ljudi u našoj zemlji... Pa baš zato što svi misle da su pismeni i što su se opismenjavali ovim putem. A verujem da većina misli da je biti pismen isto što i znati pisati i čitati. Treba imati sposobnost da odabereš šta ćeš pročitati, a ne puniti možak informacijama koje, ne samo da nisu bitne, već su i suvišne za probleme koji vladaju u današnje vreme. I hoće li joj neko već jednom reći da Ana Karenjina uopšete nije pisac... Sta je onda ona čitala? Aha, taj komplet knjiga se verovatno zove ’’Tabula rasa’’, većina ce razimeti ovu frazu, a ko ne, potrudite se da saznate...

Odkad znam za sebe, uvek sam težila ka tome da se vise družim sa dečacima nego sa devojčicama. Često sam zbog toga dobijala epitet muškarače, ali nisam preterano brinula zbog toga. I dan danas imam vise drugova nego drugarica, a to je sad verovatno zbog toga jer se većina njih poudavala. No, opet ne brinem, usrećiću se valjda i ja uskoro. U vremenu provedenim sa svojim drugarima shvatam da je svima njima bio jedini cilj da izmenjaju što više devojaka. Jedno vreme to ih čak i opterećivalo, jer su se potajno uvek borili da prevaziđu jedan drugog i uopšte nisu brinuli oko toga kakve će sve ’’prmere’’ imati uz sbe. Bilo je bitno jedino da ih neko vidi. Često sam se saosećala sa tim devojkama, jer su se mnoge od njih iskreno zaljubljivale, ali isto tako i ostavljane nakon izvesnog vremena, koje je bilo i vise nego kratko. I dan da nas je tako… Iako su svi oni već donekle ‘’odrasli’’ ljudi, vode se sličnom politikom ali u malkice blažem obliku. Bezbroj puta sam pokušala da im objasnim da nije stvar u tome da osvoje što veći broj žena, da je to samo nešto spolja sto ih uzdiže, a da je suština u unutrašnjim stvarima. Muškarci ne razumeju da time nikako ne neguju sopstvene visoke zahteve, jer ako mogu da za sobom vuku svakojake devojke, onda je to oslikavanje njihove lične vrednosti. Oni time postaju tako jednostavni, imate li vi talenta za neke druge stvari, sem za prazne priče. Žalosno je to što je sve manje frajera koji umeju da ti zavrte pamet jednom rečenicom…Međutim, šta god rekla uvek ću biti ta koja je negativna I koja prezire muški rod. Nije tačno, ja ih samo navodim na onu našu staru da pravi ribar uvek vraća sitne ribice u vodu…

Znate da u mom srcu postoji poseban odeljak za momke koji smatraju da sam ja dobra devojka. Stvarno sam dobra, pa to nisam znala dok mi ti nisi rekao. A za šta sam dobra? Za izbegavanje...Hm...Vodim se mišlju da sebe kandidujem za nobelovu nagradu za mir...Cim sam toliko dobra, verovatno mogu da širim i mir po svetu...Volela bih da mi neko objasni tu otrcanu fazu pri svakom raskidu ’’Ti si dobra devojka,ali stvarno, međutim ja ne valjam!’’...Ti ne valjas?Pa ako ne valjas onda mi kaži zbog čega onda živiš svoj otrcani, nevaljali život? Zbog čega ne skončas već jednom i taman prestanes da unesrećuješ ljude oko sebe. Ne, dušo, nisi ti loš... Ti si samo slabić koji nema hrabrosti da sebi i drugima prizna da je opet pogrešio u svom izboru. Pa nijedna normalna devojka se još uvek nije ubila jer ju je momak ostavio...Sem, ako nisi izabrao neki patetičan slučaj,a ima ih poprilično...No, ne zaboravi, izbor je bio tvoj, a ne nekog sa strane... Pa tako, snosi posledice svog izbora. No, da se vratimo na temu dobre devojke. Ja sam dobra, već sam saznala, a to su uočili i ostali... Pa, ako sam toliko dobra, zašto me onda niko neće? O, Bože, ima li te? Tako dobra devojka, sa takvim preporukama od bivših, a opet sama... Eh, greote... I šta ću ja sad tako dobra da radim? Jel je neko video mog princa na konju, bez konja, na bilo kakvom prevoznom sredstvu...Ništa, a? Eeee, prošla su vremena dok sam ja plakala nad svojom sudbinom, a ukoliko opet to budem poželela da radim, otvoriću poseban blog tog tipa, pa mogu svi da mi se priključe. Odavno sam shvatila da moj život nije španska serija. On je zamršen i vise od toga, a i nema srećan kraj i odprilike znam ko su moji biološki roditelji... Samo još uvek maštam da mi dodje neka rođaka iz daleke egotične zemlje i kaže mi da sam bogata naslednica...Međutim i to je nemoguće, pa nisam toliko dobra da zaslužim taj dar, a i znam celo svoje porodično stablo i većina je u kreditima i finansijskoj krizi. I opet sam skrenula sa teme...Žalosno je to što devojke nikada neće shvatiti koliko su dobre. Da ne bih morala da se dokazujem iznova i iznova, potražiću sve svoje bivše i zahtevaću od njih da mi napiše pismenu preporuku... To je kao u poslu, dobar si radnik ali si trenutno višak, pa ćeš dobiti preporuke da se zaposliš na drugom mestu. Hvala na tome, da mi vi niste rekli, ne bih to znala. A ja sam baš sve vreme mislila da sam loš radnik, a trudiš se, mučiš, kopaš zemlju da uspes i opet dobije ono jedno jadno ’’Hvala na saradnji!’’... Isto je tako i kod ovih veza, samo, devojke, budite srećne! Bar ste saznale da ste dobre... 

Ponekad se pitam da li sve devojke imaju razvijen majčinski instinkt, pa stoga to pokušavaju da primene na svom muškarcu, obasipajući ga pažnjom i braneći ga od svega. Svi su oni jadni, izmučeni, razočarani, povređeni i ostavljeni, a mi ’’buduće’’ treba da krčimo put do njihovog srca svim mogućim sredstvima i da opet ispaštamo za grehe koje su napravile neke druge pre nas. Postavlja se pitanje ’’Ko je ovde lud?’’. Pa, mislim da nije niko...Muškarcu treba podrška, a žena svesno sebi navlači bedu na vrat i to ne prvi put...Verovatno je bilo slučajeva i pre njega, jer sam sigurna da je baš svaka žena posebno talentovana za taj vid aktivnosti. Ne, ja u ovom slučaju ne mogu da krivim muškarca... On samo traži ono što mu je potrebno, a žena mu to pruža bez rezerve...U čemu je onda zabluda? Zašto su svi nezahvalni skotovi i propalice koji ne cene ono što im se pruža? E, pa baš naprotiv... Cene oni to, ali centar za poštovanje tuđeg truda je, kod njih, smešten u modelu malog mozga koji se još smatra zakržljalim organom kod muškaraca i potrebno da ja prođe baš dosta vremena da bi registovao nešto i prihvatio ga. Da li ste primetili da muškarci boluju od sindroma zakasnelih emocija? Da, ja jesam...Oni ne shvataju šta neka osoba upravo čini zbog njih i neće shvatiti, sve dok one ne bude prestala to da čini. Tako je to kod svih ljudi,ali razlika je u tome što muškarci to ne umeju da istrpe i puste da prođe...Oni će se uvek sećati, sećati i samo sećati i tako gušiti svaki napor druge osobe da im priđe...I tako će uvek biti, čak i kad shvate da greše, opet će se sećati, samo ne biviše, već te osobe koja je uložila toliko napora da ih trgne iz monotone svakodnevice. Ali ta osoba je otišla... Shvatila je da tu ne pripada i da nikada neće zauzeti posebno mesto u srcu svog muškarca, već će samo služiti svrsi da upotpuni prazninu koju je napravila neka druga. A sada ona izlazi kao pobednik iz svega, ali pobednik čega? Ne, nije ona želala da on pati za njom, ona je samo želela da on sazna kako je kad ona više nije tu... I saznao je...Ali ni ona nije srećna... Ona će još dugo, dugo žaliti za vremenom koje je uzgubila, zbog truda koji je uložila i zbog situacije što je dozvolila da, po ko zna koji put, sebi navuče bedu na vrat...Ovog puta je definitivno tu disciplinu doktorirala...

I tako ti ja nakon raskida upoznam super dečka. Ustvari, znam ga odranije... On je drugar mog brata i bila sam strahovito zaljubljena u njega kad sam bila mala i naravno on me nije ni primećivao, štaviše čak se i ne seća mog postojanja. Međutim nakon par godina, ipak uočio je i tu čudnu pojavu da ja ipak postojim. Krene tu dopisivanje, situacija se dovodi do usijanja, ponašao se kao da sam jedina na svetu i svu pažnju je pridavao meni, dok se jednog dana nije opio do te mere da mi je priznao da mu se bivsa devojka (da napomenem, od pre tri godine) jos uvek mota po glavi i misli su mu rasejane. U tom trenutku, da sam mogla da gurnem ruku kroz telefon, verovatno bih ga zadavila, a ovaj blog pislala iz nekog zatvorskog internet centra (ako to uopšte postoji). Međutim, kako okolnosti nisu dozvoljavale, zločin je izostao. Hmmm... U ovakvim situacijama čovek treba da se zapita, da li je nekim osobama mozak ipak jedan vid luksuza. U razgovoru sa najboljom drugaricom, koja je sličnog mentalnog sklopa kao ja, doduse malo normalnija, shvatamo da treba da otvorimo nešto slično instituciji ’’Crveni krst’’, pa da svi iskompleksirani i isfrustrirani pripadnici muške vrste pohrle na lečenje svojih trauma, stvarajući na taj način drugima traume. Alo bre, pa i mi smo nečija deca... Elem, povodom mog najnovijeg slucaja, on je samo to hteo da mi kaže i ako mi je za utehu neće tu nista da bude...Kako on samo ume da uteši čoveka, pa mislim da mi više radosti u životu niko nije priuštio... Ostaje mi samo da sedim sama sa sobom i da se smejem slučajevima koji prolaze kroz moj život i da se smejem samoj sebi,jer, na kraju krajeva, sve sam to sama dozvolila u životu...A moj zgodan, lep, šarmanat muškarac je tu, sada pokušava da izvadi situaciju...Ali, neka ga još malo, valja se...

P.S. A možda i ova ideja sa ’’Crvenim krstom’’ i nije tako loša...Tragikomedija u najavi...

Ono što ja, ustvari, želim je da vam predočim kakav sam ja zaključak izvela nakon propasti još jedne moje veze u koju sam ulagala velike napore da opstane. Mislim da je ovo idealno mesto za to, jer nije komercijalnog tipa poput fejsa, koliko sam ja na brzinu mogla da vidim. Nadam se da ovde neće leteti komentari poput  ’’ne prosipaj mudrosti’’, a na kraju krajeva, zašto ih ne bih prosipala, ako za to imam talenta. Naravno, za poslednje se šalim, mislim da ne posedujem apsolutno nikakav talenat, no i bez toga, mislim da sam promasila epohu u kojoj živim bar što se tice ljubavne sfere života. Ono što se meni zaista desilo mozda nema srećan kraj, ali mislim da se ljubav definitivno ne dešava devojkama kao što sam ja, tj. devojkama koje grade svoje nade na nekim komplikovanim mrežama sanjarenja, koje, kad sve saberem, ni sama ne mogu da razumem. Jedina istina je da svi imaju probleme i možda je ta vizija savršenog muškarca u mojoj glavi moj najveći problem. I sad se i dalje pitam odkud mi uopšte ta ideja da savršen muškarac postoji...Izgleda da sam ja predugo šetala okolo sa duhom svog princa iz bajke, koji me je samo sprečavao u tome da prepoznam svet prilika koje su bile ispred mene. Na kraju, i moj bes prema bivšem dečku je izbledeo, možda mi je i on pružao ono što sam želela...Ali ja sam maštala, maštala...Ma svaka devojka ima pravo da mašta. Ja sam samo idealizovala svoju viziju ljubavi onako kako sam je sama zamišljala, dok nisam shvatila da savršenstvo ne postoji. I niko nema prava da me krivi zbog toga. Mislim da je ljubav za ljude koji su realni i dovoljno pametni da otvore svoja srca i umove i koji shvataju da prava veza jeste jeste krajnja fantazija. Ja još nisam bila u takvoj vezi, ali otresla sam sa sebe senku svog princa iz bajke i sada se trudim da pronadjem negde samu sebe. I iskreno se nadam da je ovo dobar početak...