Serija života i epizodni glumci u njemu

Свима нама се десило да погрешимо. Неко на грешку гледа више, неко мање драматично али сви, дефинитивно, имамо јаке емоције када видимо да смо урадили нешто што се коси са нашим схватањима. Оно што је јако ретко је да на грешку неко гледа са позитивним емоцијама. Јесте несхватљиво, али је корисно. Зашто? Па управо због тога што то што се десило не можемо да променимо и уместо да тражимо изговоре за наше поступке, боље је прихватити ствари какве јесу и извући из тога нешто позитивно. Нпр. јуче сам се посвађала са сестром, рекла сам јој нешто што не би требало, она је целог дана била тужна и повређена, а ситуација у кући је била напета. Уместо да размишљамо о томе зашто смо то рекли, шта нам је било и молили све овоземаљске силе да врете време уназад, можемо научити да убудуће пре него што нешто кажемо, избројимо до 10, па да онда видимо како нама самима та реченица звучи. На грешкама се учи, а не мучи. Али на својим, никако на туђим. Сви смо ми различити и другачије гледамо на исте ствари. Не значи да ако једна ствар није за неку одређену особу, да није ни за кога. У томе и јесте основни проблем. Превише слушамо друге, а не себе. Сестра моје најбоље другарице је уписала архитектуру. Мучила се три године, није успела да заврши ни прву годину и напустила. Када је моја другарица требала да упише факултет, желела је исто. Међутим, родитељи, пријатељи, сви су били против тога: „Знаш да је твоја сестра надрљала, ни за шта трошила време и новац, намучила се и опет ништа...“ А да су је само тако вешто убеђивали да може, да су је подржали, вероватно не би морала да се бори против свих и да их убеди је то оно што она стварно жели. И успела је, завршила је факултет у року, а сада живи и ради у Београду. Дакле, сви смо различити, свима нешто друго лежи. И зато не дозвољавајте да вам неко каже да учите на његовим грешкама, јер су нечије грешке за неког другог погодак. Исто је и са људима, неки се слажу, неки не. Зато се никада не стидите својих пријатеља, ма колико они у неком другом друштву били непожењни. Грешка као грешка не треба да постоји, већ само искуство и подстицај да учите нешто ново. Све што у животу радите јесте оно што ви желите. Од сваког поступка нешто очекујете и када се очекивања и сам исход не слажу, нема разлога за даљим мучењем. Много је горе када се кајете због нечега што нисте учинили, јер се питате да ли би све то било много боље да сте урадили то што сте хтели. Овако бар знате, покушала сам, није успело, идем даље и више нећу покушавати то на тај начин. Дајте шансу свему ако вас осећаји воде тамо. И не кривите себе. Кривица ствара осећај немоћи, а то свакако не желите. Извуците поуку, јер никад се ништа не дешава без разлога. Научите да подржите себе у свкаком тренутку!

Када неко каже ону легендарну реченицу „Ја не знам шта хоћу, али знам шта нећу“ просто ме натера да се замислим да ли би такве особе могле да се запитају због чега не знају шта хоће. Признајем, и ја сам била тог схватања и често сам се крила иза ове реченице док ми се у животу нису издешавале ствари због којим сам једном морала да одбацим ту „тезу“... На пример, довела сам себе у ситуацију да стално говорим „ово нећу, ово нећу, ово нећу... “ да на крају испадне да ја ништа нећу и да се у животу водим негативним ставом...Постала сам скептик, који унапред зна да неће, а да чак и не проба... Пре пар година, договарала сам се са друштвом да идем на море. Нико од нас још увек није имао свој ауто, тако да смо морали да идемо аутобусом. Међутим, друг је имао идеју да идемо возом, јер је удобније и опуштеније путовање. Не знам зашто, али мене су возови одувек плашили. Прва сам скочила и рекла „Ја то нећу, не волим да се возим возом!“, „Да ли си се икада возила возом?“, „Нисам и нећу!“. Нисам имала други аргумент сем „Нећу!“. Наравно да су ме наговорили да пробам и наравно да је путовање било нешто дуже, али доста пријатније. То је једна од баналних ситуација која те натера да, ствари за које мислиш да си сигуран да нећеш,   ипак се испоставе да су добре. Све док год стављамо акценат на ствари које нећемо, увек ћемо себе украћивати неког новог искуства. Чак и ако човек погреши, и то је ново искуство. На грешку треба гледати као на лекцију и не дозвољавати да нам грешке креирају срећу, јер онда то неће бити срећа. Како ћеш научити оно што је исправно, ако некад не урадиш оно што није? Ако смо већ решили шта нећемо, како то да не знамо шта хоћемо. Када одемо у ресторан, знамо шта нећемо да једемо, а знамо шта хоћемо. Како онда у животу знамо све шта нећемо, а не знамо шта хоћемо? Мислим да сви у животу знају шта хоће, само их нешто спречава да то остваре или их је просто срамота да о томе причају, или се плаше осуда са стране. Увек постоји фактор који  те наше планове ремети и ретки су људи који иду преко свега и свачега да остваре свој циљ, не осврћући се. Онда кажемо „Благо њој, њему...Свака част како је успела поред свега!“, а ако би смо само мало били као они, можда би смо били они о којима се прича. Сада се запитајте у себи, да ли стварно не знате шта хоћете или само кријете своје циљеве зарад  других?